A ti? Da gledam kako budiš se.
Da budi me gledanje budnosti Tvoje.
Obrisi likova tvojih da pokriju me,
da lice svoje više ne vidim, da svetlinu kroz Tebe posmatram.
da maštam tvojom Maštom,
da tečem Telom tvojim,
da zovem se Ti.
Hoću da Život oslikam bojama različitosti Tvoje.
Da me po Tebi znaju.
Da pitaju gde se skrivam, da u Tebi ućutim se.
Hoću Dan Tvoj da odživim, vremenima da me zagrljaj Tvoj čuva.
Da u Tebi budim se.
Ono što najviše volim.
I ljubim Boga u
Tebi.
I predajem Ti celovitost Svoju.
I stopala sam u zvezde pretvorila što tragove svetlosne ostavljaju.
Moram Ti nešto priznati. Juče uzeh ogledalo svoje, znaš ono, moje omiljeno, naizgled srođeno sa mnom.
I učinih nešto.
Verujem da naslućuješ šta.
Sa takvim žarom ga bacih u vis prateći beskonačne stakliće koji se sjuriše gravitaciono ka Zemlji.
Pomislih. Osetih.
Ne treba mi više odraz.
Nemam Smisao u ogledanju. Jer moje oči su se ka unutra okrenule.
Ja vidim se više no ikada.
Moje staklo odrazno, od krvi sačinjeno, više Istine svedoči nego ta igrarija, ta optička varka što razbih je. Što samo služila je Egu, a ne Meni.
Naizgled nešto polomljeno, a zapravo shvatih da upravo kreirah bezbroj prašinastih ćelija staklastih koja će drugu svrhu sebi pronaći.
Ne brinem za njih. Svetleće. U drugom obliku. Mesec će se po njima prolivati.
Noć ce lepša biti.
A Ja. Ja ću biti.
Jer ljubim Boga u Sebi.
Približi ih. Neka se prepletu.
Pa neka bude kako biti mora.
Kako Viša Ja namestila jesu.
Nasloni svoje misli na moje.
Neka mislimo isto. Neka nam se pomešaju sobe i hodnici umova naših.
Da ne znamo više koja je čija glava.
Ja baš želimTvoje čelo. Da posmatram kroz Tvoje zenice.
Nasloni svoje reči na moje. Tu će tek prava zbrka nastati.
Reči, reči kada se uskomešaju, ma i imena će nam pomešati te skitalice male.
Sve mi godi.
Samo se nasloni i ostani.
A danima pitam
se zašto mi leđa oblik menjaju. Pa čak nekako i drukčiju odeću moram oblačiti. Sve mi tesno postaje. Više ne mogu ni na zadnjoj strani tela usniti. Budi me nešto. Golica me.
Zapravo, samo mi rekao nisi da i krila umeš da sašiješ. Prevario si me, zar ne?
I šta ću Ja sada da činim sa tom tvorevinom krilatom koja svetluca na meni?
Da se prikažem Svetu, da napravim mali zamah i oni što se ljudima zovu pomisle da je vetar uhvatio dane pod svoje.
Slušaj, Ti. Raskopčavaj ovo čudo sa mene ili mi smesta pokaži kome da odletim. Ljutim Te sada. Volim to. Ljuti se. Smešno je. Zabavlja me.
Ti samo potajno priželjkuješ da na okvire Tvoje sletim i obasjam ti Dan.
Da dođem Tebi . Ovo rađa I oslobađa; telo peva, a duh leti.
Magija na javi. Život, a zapravo san...
Ne, ne mislim na zaljubljenost u Sebe, na očaranost licem, grudima, kolenima, niti na odeću Narcisa.
Uvlačiš me u čaroliju voljenja sopstva. Ne umem to matematički da Ti objasnim.
Zapravo, ne umem ni na jedan ljudski način to da učinim.
Učiš me da se volim neobjašnjivo. Samim tim je nekako i snažnije, istinitije.
Tako me prelivaš u najfiniji oblik Žene da počinjem sa fantazijom da sam čisto umetničko delo.
Zatvori oči sada, samo na trenutak. I pokušaj da zamisliš koliko jedno delo može voleti svog Kreatora i Sačinitelja.
Vidiš, ne moram ništa da Ti objašnjavam. Jer znaš Me u Bit.
contact: ana.milinkovic88@hotmail.com
share zalogajčić:
Ljubav na prvu reč. Ljubav na prvi zalogaj.
