22.01.2018.

Život i nežnost, duša u očima, milost u dlanovima, blagotvorne reči sa usana tih, otrov i lek, razlog za sutra,

suze kroz smeh, briga međ obrvama, kose raspuštene, pojava toliko puta ispevana, a opet nedovoljno,

muza vajarima, slikarima, sva bitnost sveta slivena u čovečne okvire...

Više slabosti i snage nadljudske u jednom niko ne vide.

Više suprotnosti pomirenih.

Drskosti i smelosti, pa one čudne stidljivosti i skrivenosti.

Glavni nosilac magije univerzuma.

Počinitelj i sačinitelj.

Sabirnik emocija svih.

Izumitelj bezuslovnosti i predanosti.

Svemir čitav u grudima njenim sni.

Žena

23.01.2018.

Postoji Ona. I postoji Ona u njoj.

Ponekad sarađuju poput najuigranijih poslovnih partnera,

Poznaju međusobne slabosti pa ih nadomešćuju kvalitetima različitim koji svaku pojedinačno krase i dodatno ulepšavaju.

Ali kako onda to da ponekad tako žustro zarate pa odluče da će se i za prevlast boriti nad onom drugom?

I čine razne smicalice, a do juče su sestre bliznakinje bile.

Da, postoje dve One u telu jedne žene, žene sa dva lica.

Žene što sačinjena jeste da kraljica emocija bude, žene što sačinjena je da vladar uma bude.

Obe tako moćne, jake, svetu potrebne, a neretko protiv sebe same delaju.

Često ih možemo videti kako najviše pažnje plene u društvima raznim, kako pogledi raznoliki bivaju prikovani za nju,

a onda ih već u sledećem danu ili pak iste večeri možemo sresti spuštene glave na nekoj klupi u napuštenoj četvrti vodenih očiju.

Zbunimo se jer ne znamo koja je od te dve pojave Ona.

Koja je prava, a koja lažna.

No, nema odgovora kakvog iščekujemo.

Ona je ta, žena sa dva lica, oba prava, jednaka.

Ona je splet mračnih svetlosti i zvezda najsjajnijih, ona čak i neosetno, potpuno prirodno smenjuje lica ta.

Nisu to maske, to njeno je više no bilo šta.

Ona je poput meseca, toliko emitujućih promena što na ostatak sveta utiču, u svojoj veličanstvenosti  nastavlja postojati ponekad skrivena, jedva vidljiva, ponekad jedina svetlost koja nas obasjava.

I potrebna nam je, potrebna nam je ta simbioza smeha i suza, ratobornosti i krhkosti, nesalomivosti i umeća rastavljanja na milione delova, taj prividni nesklad između lica dva što ona tako hrabro nosi... a čuva Svet.

24.01.2018.

Pobediti ili biti pobeđen?

Neretko možemo svedočiti pobedničkom radovanju u različitim sferama života.

Kao da od rođenja smo utemeljili i u sebe integrisali da pobedi treba težiti.

Nekome je postala motiv, nekome izvorište snage, vetar u leđa, nekome pak preveliki teret, omča,

tegovi na nogama uvezani.

Toliko duboko ukorenjivanje da pobedi treba težiti, da ni ne želimo da druga opcija postoji.

Zapravo, postoji. Učili su nas.

Ali to je ona omraženija, ona koju niko neće, strana od koje toliko često bežimo jer je se u biti bojimo.

Nepobediti ili kako su nam preveli - izgubiti.

I naravno da bi se svako pri ovakvoj postavci stvari radije opredelio za pobedničko postolje, ne znajući da opredlio se za često besomučnu trku i nadmetanje u toj surovoj igri pobednika i gubitnika sa žigovima na leđima ko je bolji, a ko lošiji.

Neosetno se suština svede na puko nadmetanje ega strana različitih, jer tamo gde za pobedu boriš se i protivnika moraš imati.

Možda je u svakom dobu bilo slično, možda je savremeno društvo u nama probudilo još više tu nemilu glad za pobedom, mada reklo bi se da je ima od kako je sveta.

Odbijam.

Odbijam svako sudelovanje gde će moja pobeda značiti da ima i poraženih, gde će radost moja počivati na gorkim suzama poraza drugih.

Odričem se.

Kakve su to pobede i nad kim?

Pobede koje slavim i veličam jesu one što odigrane su samo unutar mene same,

gde slabosti koje višem dobru ne služe bivaju na počinak poslate,

gde čitava fabrika bića mog radi i kolektivno pobeđuje pri svakom svitanju

kada mi sa usana sklizne da sve je dobro.

Kada radost pobedi tugu, kada tamne misli svežinom bivaju zamenjene, kada dlanom odgurnem sve što iz ljubavi nije, kada namere što ne počivaju na temeljima srca prozrem i vratim ih izvoru,

kada zdravlje žustro otera bolest iz čoveka - takvu pobedu vredi slaviti!

25.01.2018.

Želje i snovi

Da li razlika između želja i snova postoji ili nevidljiva linija koja ih deli nije nista drugo no obična iluzija koja sprečava im da spoje se u jedno?

Želja mi je oduvek više ličila na nešto trenutno, nešto stavljeno u okvire mogućeg, nama mogućeg,

nešto što pluta rekom naše realnosti,

nešto što može i da pregori i nestane poputa balončića od sapunice ukoliko doživimo ili dobijemo željeno,

okusimo manifest želje i shvatimo da smo dugo sedeli u zamci preteranih očekivanja, idealizacije,

pa izgovaramo onu čuveni – možda ipak ovo nisam želeo – želela.

Želja nas istinski ne prožima, ona nas zapravo pre može izjedati, crpeti, nama se hraniti, a ne mi njom, nagoniti nas da trčimo za nečim čega nema u sada, a kada ga u sada smestimo vidimo da ipak nešto ono tamo želimo.

I uvek je ono tamo. Želja poput vatre, razbuktava se ili pak gasne, može i požar nastati, a može i potpuno iščeznuti i pustoš ostaviti.

Snovi, snovi su nekako veći, silovitiji, svemogućniji, bez okvira, u njima idemo znatno dalje svojim koracima i vizijama,

snovi nas hrane i podgrevaju naše postojanje, daju nam sliku smisla u mislima, sliku koja snažnim emocijama prožeta je.

Snovi, snovi poput Zemlje su, čvrsti, stameni, nepresušni, pa čak i kada dugo vode videli nisu i čini nam se da presušili su,

da iščeznuće , u uslovima tim snovi nauče da opstanu.

Otporna je to kategorija.

Birajte Snove, birajte Želje, ne dopustite da one biraju vas.

26.01.2018.

Vreme kao pojam u biti i ne postoji.

Ta vremenska linija podvučena samo u glavama našim što lebdi nad svetom u kojem obitavamo zapravo nametnuta je kategorija.

Minuti i sati što u sada su pa odlaze u prošlost koju juče nazivamo nisu ništa drugo no distanca između

nas i proživljenog.

Koliko zaboravljenih stvari desilo se u prošlim minutima, godinama, iz svesti naših isparilo je i sada gde je?

U kom vremenskom dobu?

U kojoj dimenziji uma?

A ono što desiće se?

To famozno sutra. Njega ni nema.

Svako sutra se konstantno preliva u danas i sada.

I uvek je sada.

I trčimo često ka budućnosti, toj neuhvatljivoj kategoriji koja nas ili užasava ili raduje.

Ili bivamo zaglavljeni u nekoj kutiji prošlosti vrteći u mislima jedan isti trenutak koji nas je

ranio ili vinuo u nebesa.

I gde je sada?

I gubimo minute i minute. Dane. Mozda čak i godine. Neko i život.

Zaglavljen u nepostojećoj vremenskoj liniji koju kreira samo njegov um.

Zašto toliko neostavrenih želja, planova, ciljeva, pitamo se, a proverili nismo pre toga

jesmo li u juče ostali ili lebdimo u nekom fiktivnom budućem danu.

I jedno i drugo predstavlja čistu iluziju.

Uštinem se često ne bi li se u sada vratila i podsetila sebe da samo sada i ovde postoji Ja,

jer ono sto juče bila sam danas više nisam,

ono sto sam danas sutra biti neću.

NAZAD NA CITATE