15.01.2018.

Postoji ta tiha slabost u svakom čoveku.

Ta sklonost zaboravljanja suštinskih stvari.

Kako se u narodu kaže - uzimanje zdravo za gotovo.

I onda kada samo na kratko padnemo u postelju zbog virusa prolaznog ili pak doživimo neki trenutni udar bola, obećamo čvrsto sebi da ćemo više ceniti život, ljubav, zdravlje, imati više vremena za sebe i najmilije, biti zahvalniji.

Šta je to u čoveku da ga bol uveri u vrednost, da bol da pečat sreći,

da bude poziv i budilnik dušama našim.

Kažemo tada mnogo toga, zareknemo se onako iz srca da nećemo biti više tako uspavani i nemarni, da postali smo svesni prolaznosti života, da ćemo češće govoriti "volim te", više se grliti, poklanjati, praštati,

da nećemo gutati sve te lepe reči u sebi samo zato što nas je stid ili se bojimo kako će nas druge oči gledati.

Kažemo sve to i ubedimo sebe i druge, tako vešto ubedimo.

Kako to da se posle takvog zaveta svetog vratimo u nešto što nazivamo realnim životom i zaboravimo na sve obećano.

Kakva je to realnost gde su nebitne stvari postale toliko bitne, gde je trkanje za uspehom, slavom, novcem , učinilo da sopstveni zavet zgazimo.

I tako sve do novog budilnika, novog bolnog udara kada ponovo obećavamo sebi.

Ali... život se ne ponavlja i neki udari se samo jednom događaju. Nakon pustoši takve ne važi obećanje ni zaveti novi jer šansi više nema, jer prilike izgorele su.

Postoji ta tiha slabost u svakom čoveku - ne uzimajmo je zdravo za gotovo.

16.01.2018.

Kada sebi ne veruješ, zar Gospodu verovati možeš?

Kada iskre vere u postojanje svoje u pitanje dovedeš, kome tada moliš se?

Iskrivi se čitava dimenzija vrednosti tvojih,

popadaju sa polica svi sistemi na kojima počivaš, rastemeljiš se.

Može li vera u srcu biti iznova zasađena? Gde se sadnice biljke te kupuju?

Imaš li dovoljno volje i ljubavi da odgajiš je, da gledaš tu nejaku biljku kako izrasta?

Hoćeš li imati dovoljno vode i strpljenja za njeno odrastanje?

Ne znaš. I naravno ne možeš znati, Ti čitaoče budućnosti, čitaoče nečega što u biti i ne postoji.

Uvek je sada i ništa izvan toga.

Okani se tog besomučnog čitanja nepostojećeg, iščupaj korov stare, potrošene vere,

baci po koje zdravo seme nove i gledaj.

Svedoči. Pamti. Upijaj kako vera tvoja ni iz čega dobija obličje.

Toliko postaje stvarna da je i zagrliti možeš, lice joj dodirnuti i šapnuti da nju si čekao.

Da u nju si verovao, jer vera veru rađa.

U procesu umnožavanja ona nastaće, niknuće, onda će se ponovo širiti pa će i do tuđih srca stići i tamo proklijaće.

18.01.2018.

Noćas je Bogojavljenje.
Noćas u ponoć otvoriće se nebesa,
za duše sve.
Mnogi tumaraju sada po svom spisku želja ne bi li se ukazala baš ona jedna, prava.
Ne bi bilo dobro potrošiti ovu noć za možda neki izbor pogrešan, zar ne?
Pa onda čitavu godinu čekati do novog nebeskog otvaranja.
Ko zna koliko će tada tek želja biti.
A šta ako opet izaberemo suprotnu od “one”?
Noćas u ponoć otvoriće se nebesa.
Noćas i svake noći naredne.
Za duše sve.
Želja je uvek jedna i ista.
Neka je ljubav u nama i mi u njoj.

20.01.2018.

21.01.2018.

Zamisli da ključeve što vrata tvoga Srca otvaraju izgubiš.

Pa onako panično počneš da preturaš po fiokama misli svojih, da ih nisi nekome dao, poklonio,
na čuvanje poverio ili ti ih je pak neko ukrao.

Vrtoglavo trčiš stepenicama života svog preslišavajući svaki proživljeni trenutak.
Prizivaš slike sve u um svoj ne bi li se ukazao taj trenutak, trenutak nestanka ključeva što samo tvoji su.

NAZAD NA CITATE