26.06.2018.

Više puta u poslednjih par dana čujem mikrosvet i makrosvet.

Kao da me nešto u takvoj postavci dva sveta izaziva, izaziva na dvoboj i okršaj.

Na pobedu i poraz.

Klizeći kroz vreme počinjem da uviđam kako sve nekako vuče na dvojnost, na strane, na deklaraciju,

na jeste i nije.

Mikrosvet, u onom sirovom, bukvalnom smislu može biti shvaćen kao mali svet.

Makrosvet pak govori verovatno onda o nekom svetu velikom.

Međutim, prateći tu analogiju, nešto ipak nije u svom ležištu.

Mikrosvetom se označava onaj naš, samo naš, unutarnji svet, gde smo glavni akteri, scenaristi,

producenti i glumci mi sami, dok makrosvet podrazumeva onaj spoljni, vanjski, veliki,

sveokružujući svet i nas u njemu.

Pa kako onda svet u kojem smo mi jedna tačkica, deo tačkice, mrvičasta tvorevina možemo nazvati makro svetom.

Je l’ veliko ono gde NAS više ima ili gde smo manje zastupljeni?

Jedinka kao predstavnik jedinstvenog i samostalnog Univerzuma prirodno zaslužuje epitet veliko.

Možda je ovde samo pogreška u jezičkoj formaciji, igri reči ne bi li došlo do zabune i čistog filosofskog pitanja da li je mikro više makro, no što je makro - makro.

Svakako je do formulacije i forme, no suštinski taj mikro svet unutar nas samih beskonačno je more emocija, misli, progutanih reči, potencijala zarobljenih, opažaja, maštarija, boja viđenih i izmišljenih.

Nema tog vanjskog sveta dovoljno velikog koliko unutarnje oko naše može opaziti unutar duše jedne.

I kladim se da ni jedan makro svet nema srce od komora sačinjeno, krvlju ispunjeno, sa impulsom života i smrti.

Toliko svetova velikih plače iza zatvorenih mikro vrata, čekajući svoju priliku koja možda na red ni doći neće, na red u svetu gladnih svojih pet minuta.

Da li je nebo pretesno postalo da sva usta gladna nahrani svojim parčetom ili su se neki previše najeli, od usta drugog oteli?

Koliko god suprostavljeni bili mikro i makro isti vazduh dišu, a borba za presto je golema, možda i unapred izgubljena ukoliko ne postoji opcija da kompromisno primirje može biti sačinjeno.  

26.06.2018.

Ranjene duše

Kuda idu duše što ranjene su?

Mesto gde raspoređene biće zavisi li od veličine rane, intenziteta bola, manifestacije ili od toga kako je rana zadobijena?

Postoji li tačna merna jedinica za bol? Postoji li detektor vrste bole i određivač vrste rana?

Da li postoji mesto udobno koje će duše ranjene milovati, hraniti, oblačiti, kupati, celivati, isceliti?

Moguće li je trajno isceljenje tako tanane tvorevine i kome poveriti svoje sveto, najsvetije na isceliteljstvo?

Isceljenje jeste neki oblik predaje. Predaje ranjenosti svoje isceljenju, zarastanju.

No nije to ni jednostavan ni lagan proces. Da, to je zasigurno proces.

Proces bez vremenskog ograničenja, proces kome ne zna se ni početak, ni kraj, čak ni uspešnost.

Proces koji ne podleže statistikama niti procenama.

Reklo bi se da se ne zna tačno ni šta sam proces sadrži niti kakav je plan njegovog odvijanja.

Kakva nesigurnost u najavi. A najželjenija nesigurnost zasigurno.

Priželjkivana, gotovo jedina prihvatljiva opcija za duše ranjene.

Toliko krhkog, svetog i čistog u tom isceliteljstvu da još teže i oholije izgledaju svi oni lažno odeveni u odore takozvanih doktora za dušu, iscelitelje srca i unutarnjeg Bića.

Toliko krhkog, svetog i čistog da svaki oblik manipulacije i zablude nad dušom ranjenom nije ništa drugo no suvi zločin.

A kako ranjeni u vapaju za isceljenjem može prepoznati kome da veruje kada u danima bola ne ume jasno razaznati namere jer odbrane spale su.

Kome idu duše što ranjene su?

Nekada ka pravim, nekada ka rukama koje novu ranu zadaće.

Možda onda samoisceljenje dođe ipak kao najbezbedniji proces.

Ali šta ako je sama duša sebe ranila, ako je naučena da ranjava se, ako je zbog toga došla, da iskustvo slično takvom pokupi, a opet mali deo vapi isceljenje.

Ko ima dovoljno znanja, dovoljnu silinu Ljubavi da takve rane ušije?

Trebalo bi u azbuku Univerzuma uvesti profesionalne ušivatelje rana duša najtananijih, one kojima ruka zadrhtati neće pred tamom što ranu zahvatila je, one čija je Ljubav sveprožimajuća poput života samog,

one koji će dušu ranjenog poljubiti u slavu večnog isceljenja.

10.07.2019.

Da, duša je u kosi.

Mora biti da je tako u mom slučaju.

Prostrem se na sve četiri strane sveta pa još izmislim i nove. I stranice i svetove.

Zamahnem svom silinom i na svaki kraj pošaljem po parče duše.

A čudno je to, kako parče jedno duše otkinete, rađa se novi deo. Umnožava se.

Volim ljude sa dušom, sa previše duše.

I onaj trenutak kada me kosa zagolica po obrazu, bilo moja bilo tuđa. Čuj tuđa.

Šta sa dušom može biti tuđe?!

Ima nečeg snažnog i kosmičkog u kosi.

Mora biti da je tako u mom slučaju.

17.07.2018.

Priče male veštice

Goli biseru skotrljano blediš,

izgrižena usna krvlju umivena.

U daljine meke neumitno glediš,

usečenih bora po sredini čela.

Vihori sreće davno odigrane

u nedrima tvojim spiju,

dok prozukli uzdah kroz zube ti šeće,

u kostima gradi istinu.

Sve reči sveže u tajnu odevene,

suze čiste u očima zarobljene.

Sve čuvare kroz molitve dozivane

u priči jedne male veštice.

Gole duše.

Gola polja.

Goli udah.

I poslednji izdah.

01.10.2018.

Promena se dešava u trenutku samo su nas drugi uverili da je za promenu potrebno vreme.
Šta je vreme?
Ništa drugo no iluzija Ega – Uma.
Misija je spoznati sebe i ko smo u biti.
Misija je slušati govor svoje duše koja vapi za iskustvom jer jedino tako spoznaje sebe.
A svi smo mi isto.
Ljubav, radost, bezuslovnost.
A onda smo se obukli u različita tela.
I zaboravili ko smo.
I počeli da verujemo više egu nego duši.
I zato svedočimo takvom životu.
Prosuđujemo stalno da li je nešto dobro ili ne umesto da prihvatimo.
I da težimo uvek ljubavi i miru i sreći jer je to prirodno stanje naše duše.
Mi zapravo fantaziramo da je za nešto potrebno toliko I toliko vremena da bismo imali.
A možemo imati iste sekunde.
A onda se um pobuni.
Jer traži logiku.
A duša nije sazdana od logike,
već od iskustva I spoznaje, prisećanja ko je,
prisećanja kroz iskustvo preko našeg trenutnog tela.
A da li je slušamo I da li joj pomažemo u toj spoznaji, da li sarađujemo.
Ne, mi se stalno opiremo svakom iskustvu koje smo etiketirali kao neprijatno.
Ko je to uradio no Um I naučeno kroz generacije I generacije.
Sledimo stvari u koje su nas drugi ljudi uverili da je najbolje da radimo za sebe.
Može li jedna duša znati šta je najbolje za drugu.
Ne.
Zašto onda mi verujemo da drugi znaju šta je najbolje za nas.
To nije govor duše. To je uglavnom govor straha I uspostavljanja prividne kontrole na Zemlji, a koliko vidim to rezultira znatno većim haosom. Sve je samo red nije.
Gušimo govor duše jer smo naučeni dobrom I lošem.
Naša tela su naučena I umovi, bačeno seme opozita.
A šta ako duša želi spoznati suprotnost da bi se prisetila da je ona svetlost.
Prihvatiti svako iskustvo, zahvaliti istinski na njemu jer to smo I hteli, da budemo jedno sa našom dušom, da budemo duša.

NAZAD NA CITATE